Savić i Vujasinović (Foto: Nenad Negovanović)
Užarene klupe Partizana i Crvene zvezde još više su ojačale prijateljstvo Vladimira Vujasinovića i Dejana Savića. Nerazdvojni drugovi plene viteštvom kraj bazena, vaterpoliste vaspitavaju da budu beskompromisni u vodi, ali i da poštuju rivala. Uvek jedan drugom pomažu, zajedno vežbaju, spremni su da ustupe termine zbog hladne vode, da se posavetuju. I samo na terenu žele jedan drugog da nadmudre, ali posle meča napuste bazen zagrljeni i na – kafu.
– Ne mislim da smo doneli nešto novo, već smo nastavili nešto što imamo od detinjstva, a to je veliko prijateljstvo. Rivalitet će uvek postojati, jer svako želi da pobedi. Ali, kada znaš koga imaš sa suprotne strane, onda se javlja obostrano veliko poštovanje. Sigurno je i da nismo podlegli negativnim stvarima što se tiče Partizana i Zvezde – kaže Dejan Savić, strateg Crvene zvezde i reprezentacije Srbije, na početku intervjua za Novosti.
Slično razmišlja i Vladimir Vujasinović, trener Partizan i mlade selekcije:
– Ovo nije prava slika odnosa između dva kluba, ovo je više odnos nas dvojice, koji smo se igrom slučaja našli na tim mestima i gledamo da bez obzira na to što se borimo za svoje klubove, za što bolji rezultat, da to bude u granicama normalnog sportskog nadmetanja, da prebacimo čitavu energiju na bazen, a ne kao u drugim sportovima, gde je bitnije ono pored terena.
Upoznali su se 1987. na kadetskom prvenstvu Jugoslavije kada je Vlada (42) nosio kapicu Primorja, a Dejan (40) Partizana. Tada je Vujas ćuškom želeo da pokaže mlađem Saviću ko je stariji. To je bio sam uvod u jedno veliko prijateljstvo. Zbližili su se u kadetskoj reprezentaciji, u seniorskoj je druženje preraslo u nerazdvojno druženje. Zarad popularnosti vaterpola nisu želeli da na klupi Partizana i Zvezde glume neprijatelje. A sudbina je htela da početkom devedesetih Vujasinović nosi Zvezdinu, a Savić Partizanovu kapicu. I tada su se poštovali.
– Kada se 1992. stvorio rivalitet, to je bilo ludilo, krcate tribine, obezbeđenje… Ali, tada su se uprave, bez obzira na to što su privatno bile u dobrim odnosima, prikazivale u medijima kao veliki neprijatelji. Mi, zbog toga kakvi smo, nismo pokušali to da isceniramo i u neku ruku smo napravili medveđu uslugu našem sportu, jer bi u tom slučaju više ljudi pratilo vaterpolo. Ali ne bih mogao, kao ni on, da pređem preko nekih stvari, da funkcionišemo privatno na jedan, a profesionalno na drugi način – kaže Vujasinović.
Savić je saglasan:
– Nismo hteli da uvedemo politiku u našem nekom duelu.
Veliko poverenje omogućilo im je da sjajno sarađuju i kao selektori seniorske i mlade selekcije. Svakodnevno se čuju, razmenjuju ideje, nema sujete, ni ljubomore.
– To bi bilo glupo. Na EP u Budimpešti, gde smo osvojili zlato, jedan od mojih najvažnijih poteza bio je što sam ga pozvao i rekao mu “napuštaj sve i dođi”. Pomogao mi je dosta, doneo mi je smirenost, samim tim što je uz mene. Najbitnije je da je, uz moju majku, on za mene najveći kritičar – ističe Savić.
Vujasinović smatra da njihova saradnja i ne može da bude drugačija:
– To samo doprinosi našem vaterpolu. Negde se razlikujemo, u samoj taktici. Bitno je da osnovne stvari imaju smernicu, da ja to prenesem mlađim igračima kako bi njemu stizali spremni igrači u seniorskoj selekciji, koje će oblikovati kako želi. On se meni zahvaljuje za Budimpeštu, a isto tako je bio sa mnom na omladinskom EP u Gruziji.
Prvi put su u istom klubu zaigrali 1997, kada je Vujasinović pojačao Partizan.
– To jeste bila prva zajednička klupska sezona, ali smo se mi zbližili na pripremama reprezentacije, koje su trajale i po četiri meseca. A to više znači nego tri-četiri sezone u istom klubu – ističe Vujasinović.
Savić ističe da su već bili drugari:
– Kroz čitavu karijeru on je bio ta karika koja me je vukla, kada je bilo stani-pani, on me je izvlačio. A prijateljstvo mora godinama da se gaji.
Kao treneri nimalo se ne razlikuju od svojih učitelja.
– Možda zato što smo proistekli iz te škole. I red mora da se zna. Trener je uvek vođa, odgovornost je na njemu – smatra Savić, a Vujasinović dodaje:
– Oštri smo, pravični, ali između igrača i nas postoji obostrano poštovanje.
Kakvi su bili dueli u bazenu?
– Pucalo je na sve strane – kaže Savić.
– Ali, uvek uz dozu poštovanja i apsolutne korektnosti – ističe Vujasinović.
– Laže, nabio mi je prst u oko i smejao se u lice – šali se Savić.
– Rekao sam “izvini” – smeje se Vujasinović.
Šta ih zbližava, ne samo u vaterpolu.
– Dejan voli da zabavlja, a ja volim da se smejem. To je izuzetno bitno, jer da obojica volimo da zabavljamo ne bismo mogli da sedimo zajedno – kaže Vujasinović.
Savić:
– Pobednički mentalitet i jači mentalni sklop. Neću da kažem da ja nisam mentalno jak, ali svaki put kada pogrešim nešto, on je tu da izvuče. I mislim da je tu obostrano poverenje, ne samo u igri, nego i u životu.
0 commenti:
Posta un commento